"Kleče mršave glave pred
likom boga svog... mole, no
tamo samo ćuti raspeti bog"

Odavno sam ja odabrao
Put propasti ponora
Odavno mi tuga meso truje
Zauvek sam njemu dao
Sve što mu i pripada
On je iskra čekića
Nakovnja mog srca

Satana u meni
Dok smrt ne pozdravi
Đavolu služim
Dok telo od duše ne rastavi

A ti, ti si sve što vene i truli
Ti si sve što u sutonu se raspada
Ti si slabost što nož u leđa
Zabada, ti si u pepelu kruna trnja
Ti si sva moja mržnja

Blagoslovljen usijanim železom
Oslepljen i proteran u
Kraljevstvo devet senki
Gde mnoge staze vode vragu

Nagnjen nad drven obrnut krst
Pod stupovima slepe vere krvari
Slab i žalostan bog sakatih
Crni vihori krv mu odneli

Serbiom nikad jahve svoju decu vodio
S tumorom crnim dobrotu porodio
U naručje mrtvom bogu poslao
Sam stado -- sinove i šćeri
Udari sekira preko
Bespomoćnog potiljka
Lešina se preko
Klisure strovalila
Nek sad u smrti
Pronađe svog gospoda

Ugaslo, u paučini kandilo
Krvari i plače ikona
Kuka, dok gori kupola
Mrtvi jehova nad sudbom sinova

[Glad, 7512]