U sveznanom trenu lažna
Nam majka leđa okreće,
dok čežnje u jadu tope se i istine pred očima sevaju,
poslednji vapaj snage ispljunuh nebil' joj srce kameno okvasio,
poslednji joj sada dah na crno tle ispuštam i klečim,
mutan pogled svaku senu njenu prati...
U hladnoći nebujalih mena, tonem u zagrljaj postelje koju nekad u neznanju toliko prezirah!
(Živote gade - nisi me vredan)
Smrti, o prelepa,
Tebe sam žedan...
Uzmi sada moje sve; dok gavrani poje, nek' tmina guta sve obrise boje što u oku mom k'o iluzije stoje.
Spasi čedo svoje, jer nema mi dalje, ne više, ne ovde.
Ti si sve što sam kao zlo znao, ali zlo njihovo, zlo lažno, ono kojim nametali su svoje...
Ne jenjavaj sad!
Priđi - jedinstvena i gorda, tako veličanstvena i moja!
Dveri otvori, put pred senom mojom novi stvori, čuvaj gde god da se odavde pođe...