Čas je sada, o majko
Da konačno prozboriš ti
Kroz sinove tvoje časne
Poruke kralja pronesi

Da istini kobnoj ližemo skute
Nek krvavo zausti reči bolne i krute
Što boleće silno onog što pljunu
Večnosti tame, paganske pute!

Rane su matero tvoje duboke
Vekovi gnojni leže u njima
Smrad ih opseda grozni
A kršteni smrad se zove!

Mleko gorčine kojim dojila ti si
Ogavnim grlima gutaše
Ne, ne beše im dovoljno
Grudi ti tvoje iščupaše

Zatrimo svaki kršteni trag
Uništimo svetlost što slabost
Im poji, ne dajmo drevnost našu
O majko, zakleto sinovi tvoji!

Zatrimo svaki kršteni trag
Zgromimo svetlost što u laži stoji
Jedino drevna matero ti si
Slave te sinovi tvoji
Strah nek' bude im jedina nada
Smrt i bol siguran dom
U trenu kad gordo zaustiš majko
U poslednjem govoru tvom!

[Milan, Kozeljnik, 7509-7512]